Јавна дебата „Сиромаштво старијих и Агенда 2030“
На позив Фондације Центар за демократију представник Црвеног крста Србије учествовао је 13. јула 2022. године, на јавној дебате под називом „Сиромаштво старијих и Агенда 2030“. Јавна дебата је организована у оквиру Платформе „Одрживи развој за све“.
Наташа Тодоровић из Црвеног крста Србије је истакла да сиромаштво старијих особа има две главне форме које се морају имати на уму када се овај феномен истражује и када се размишља о јавним политикама које треба да умање ризик од сиромаштва за старије особе.
У првом реду, сиромаштво у старијем животном добу често је последица акумулираних баријера и ризика који су старију особу пратили током претходних животних фаза. Са једне стране овде се може говорити о особама које су биле запослене у неформалној економији и имале ниске приходе током радног века па су без уштеђевине и без пензије, али и о особама које су биле формално запослене али су уплаћивања у пензиони фонд била нередовна или нису пратила стварни ниво прихода. У оба случаја говоримо о некоректном и често незаконитом односу послодаваца али важно је истаћи да су оба феномена постала значајно наглашенија него пре, током последње деценије прошлог века. Постоје и специфичне категорије у становништву које су због свог социјалног положаја практично предодређене на ову врсту сиромаштва у старијем животном добу. Роми и поготово старије Ромкиње спадају у категорију где је ризик од сиромаштва у старости посебно висок, али и старије жене на селу су једна од оваквих категорија с обзиром да истраживања показују да велики део њих не испуњава услове за пољопривредну пензију јер никада нису биле формално пријављене да раде, као и да у највећем броју случајева сва имовина формално припада њиховим супрузима.
Друга форма сиромаштва старијих особа везана је за однос између прихода и расхода који се мења са протоком година. Истраживања показују да ризик од сиромаштва приметно расте за узрасну категорију преко 75 година и сматра се да је ово последица чињенице да статистички у овом добу трошкови везани за услуге дуготрајне неге и здравствене заштите почињу осетно да расту, а да истовремено значајан број старијих особа у овим годинама више не ради и нема додатне приходе, као и да је уштеђевина преостала из радно активног периода углавном потрошена. Резултат је да потреба за услугама које обезбеђују самосталан и здравији живот значајно расте, али да су извори средстава неопходних да се ове услуге приуште све ограниченији и ово увећава ризик од сиромаштва за старије. Уобичајена илустрација овог феномена је пословична дилема старијих да ли од својих ограничених средстава да плате храну, лекове или рачуне везане за режијске трошкове. Све три ствари су есенцијалне за здравље и добробит старијих особа али капацитет да се сви ти трошкови подмире може бити ограничен и водити у сиромаштво.
Такође треба имати на уму да је фиансијско сиромаштво само један елемент феномена сиромаштва. Други облици сиромаштва, мерени преко ускраћености у задовољењу основних животних потреба, присутнији су у Србији међу старијом него међу млађом и одраслом популацијом, а старије особе у Србији знатно су више материјално депривиране него њихови вршњаци који живе у ЕУ28. Тешка материјална депривација посебно погађа старије жене у Србији, које у поређењу са вршњакињама у ЕУ28 живе у далеко неповољнијим материјалним условима и истраживања показују да готово трећина старијих жена у Србији нема два пара обуће.
Потребно је такође водити рачуна о ризицима које са собом доноси дигитализација, јер подаци показују да она може повећати већ постојеће неједнакости у друштву, тако да приступ услугама и остваривање права мора да остави и могућност за оне који нису дигитално укључени да могу да остваре своја права. Такође потребно је обратити пажњу и на целоживотно учење како формално тако и неформално, али и на улагање у здравствено превентивне активности.