У паузи између кише и сунца који су се смењивали овог јунског дана стигли смо до узвишице где нас је на капији чекала Зора Зец. Избеглица из околине Босанске Крупе са свог огњишта је протерана лета 1995. у „Олуји“.  У свoјим позним данима живот је наставила у Сремским Карловцима. Наставила живот, а све јој је прекинуто. Код куће у селу имала је дом ушушкан испод Грмеча, плодну земљу, три краве, 77 оваца и пса.

„Тог дана када смо морали да бежимо, нисмо стигли на ручак да довршимо. Из куће сам понела само шибицу и ништа више. Све животиње смо пустили, а пса одвезали,“ прича са сетом Зора госпођи Радхилдур са Исланда. На карти би раздаљина између Србије и Исланда била велика, али овде у дворишту скромне куће у хладовини винове лозе километри су се спојили у једну тачку. То је доброта која је инспирисала уметницу са Исланда да пре 21 годину направи 500 џемпера да их ослика и преко Исландског Црвеног крста упути у Сремске Карловце. Љубав којом је везла шаре грејале су све те непознате несрећне људе.

„Имам два таква џемпера, један је био мога мужа који је умро прошле године и један је мој. Носим га целе зиме јер лепо греје. Кад један оперем и док се суши носим онај други“ наставља да објашњава Зора. “Сачувала сам их, јер кад ти неко нешто поклони то треба ценити“. Сада је госпођа Радхилдур спремна да заплаче, то је оно што ју је водило док је израђивала џемпере на свом острву. Ипак, није могла да поверује да ће некоме толико значити, да ће им грејати душу све ове године.

„Имам преко 80 година, два сина и  ћерка су такође у Србији нашли спас. Они имају своје породице и муж и ја смо се овде склонили да им не сметамо, да не морају да брину о нама. Радила сам док сам могла у пољима у надницу. Све је добро док човек није никоме на терету и док је на ногама.

Секретар Црвеног крста Сремски Карловци Драгана Кљајић донела је нешто хране овој храброј жени.

На крају разговора Зора која сада има и личну карту Републике Србије, рече:
„Жао ми је што бар једном нисам могла да се вратим  и погледам моју кућу и имање. Знам да је све срушено и у корову, као и цело село. Тамо више нема људи“.

На повратку у своју острвску земљу топлину ће Радхилдур осетити при свакој помисли на Зору. То ће је грејати до следећих сусрета са обичним, а великим људима из избегличке колоне.