Чим су границе отворене, а вакцине се рашириле по свету, након страха, стрепње и неизвесности у Србију је поново дошла уметница са Исланда Радхилдур Ингадотир која је пре више од 20 година израдила и поклонила 500 џемпера избеглицама из бивших југословенских Република које су тада боравиле у Сремским Карловцима. Уметница је припремала изложбу у Рејкјавику за прошлу годину, али је корона  успорила процес. Многе су се ствари измениле од њене последње посете, али остала је хуманост и доброта која се шири и  умножава.

У  подножју Стражилова у згради Црвеног крста Сремских Карловаца топлог јунског дана, уз традиционалну војвођанску гостопримљивост поново су се окупили они које повезује уткана нит исландских џемпера. Игром судбине док је Црвени крст пипремао половну одећу за оне којима је потребна, из гомиле донешених ствари изронио је исландски џемпер. Неизрецива радост Марине Фодор, секретара Црвеног крста Сремских  Карловаца што је се џемпер појавио поново у Црвеном крсту спреман да некон другом пружи топлину. Круг се затворио, љубав и доброта уметника са Исланда нашле су пут повратка у Црвени крст.

Гордана родом из Сарајева са својом ћерком Даницом поново се среће са Радхилдур. Емотивна и топла, речима које плету Горданин  живот, прича нам о сату који у њеној сремској кући још увек мери време.

„Сат је завет мога брата који је боловао и умро у својој 18 години. Који мунут пред смрт рекао је нашим родитељима да од његовог џепарца који је скупио купе зидни сат да их посећа на њега, а да од остатка пара купе материјал за хаљине за мене“. Кроз сузе Гордана наставља „то су моји родитељи и урадили, а сат ми и данас, на сваких пола сата откуцава његову љубав која за мене ту и живи. Сат је преживео и рат у Сарајеву и отац га је донео у моју кућу“.

Код Зоре Зец ушетали смо као стари знанци. Срели смо се пре готово две године, а она чврстим кораком гази девету деценију живота. Зора је из своје куће када је кренула у избеглиштво стигла да понесе само шибицу, ручак је остао постављен на столу. Ту шибицу чува и данас, као и два џемпера које је добила 1998. када се сместила као избелгица у Карловце. То су џемпери који је подесећају и њеног супруга који је умро пре три године. “Бака“ Зора, како је овде сви зову, радо позјмљује совју успомену уметници са Исланда да их употреби на изложби „Немој ми дијете враћати џемпере поштом, много ће да кошта...“ забринута је Зора за друге, а о својим мукама и не прича. Џемпери ће посведочити на изложби о људима и догађајима, а онда се враћају бака Зори да је греју успоменама.