Представљена студија “Приступ усугама дуготрајне неге у Србији”

у оквиру пројекта „Јачање отпорности старијих особа и особа са инвалидитетом

током КОВИД-19 и будућих катастрофа“

Другог марта 2023. годие су у београдском Медија Центру представљени најважнији резултати студије „Приступ услугама дуготрајне неге у Србији“.

Студија је настала у оквиру трогодишњег пројекта „Јачање отпорности старијих особа и особа са инвалидитетом током КОВИД-19 и будућих катастрофа“. Координатор овог регионалног пројекта је Црвени крст Србије, а пројекат се одвија уз подршку Европске уније, Аустријске агенције за развој и Аустријског Црвеног крста. Пројекат се имплементира у Србији, Албанији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и на територији Косова а једна од најважнијих компоненти пројекта су истраживања о приступу услугама дуготрајне неге на свим територијама и покушај сензитивисања јавности за имплементирање резултата истраживања.

О студији су говорили Карин Траунмилер, заменица Амбасадора Аустрије у републици Србији, Борка Јеремић, шефица канцеларије Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) у Србији, Оливера Вуковић, директорка, СеЦонС група за развојну иницијативу, Иванка Јовановић, извршна директорка Националне организације особа са инвалидитетом Србије (НООИС), Тијана Вељковић, сарадница на истраживањима, СеЦонС група за развојну иницијативу и Наташа Тодоровић, координаторка пројекта испред Црвеног крста Србије и једна од ауторки студије. Сви су се сложили да је проблем дуготрајне неге важан социјални и здравствени проблем те да је студија добра основа за покушај развијања хуманије заједнице која би више пажње посветила потребама старијих особа и особа са инвалидитетом.

Резултате истраживања представила је Тијана Вељковић из СеЦонС групе за развојну иницијативу, рекавши да је реч о пионирском подухвату и да је рађена по истој методологији за цео регион. „Студија треба да буде основа за формулисање препорука о томе како повећати капацитете пружалаца услуга и организација цивилног друштва, како побољшати јавне политике, и како увећати финансијска давања. То је пут да би се осигурао бољи приступ услугама дуготрајне неге за старије особе и особе са инвалидитетом у редовним околоностима, а посебно у случају ванредних ситуација попут пандемије КОВИД-19“, нагласила је Вељковић.

Наташа Тодоровић, координаторка регионалног пројекта Црвеног крста Србије и једна од ауторки студије, подсетила је да је према глобалним истраживањима потреба за дуготрајном негом највећа код особа старијих од 65 година и код особа са инвалидитетом, а да на европском нивоу готово трећина старијих од 65 година има тешкоће у обављању свакодневних активности, при чему је међу њима више жена него мушкараца. „Процењује се да ће на глобалном нивоу број особа које потенцијално имају потребу за дуготрајном негом са 30,8 милиона у 2019. години порасти на 38,1 миллион 2050. године“, рекла је Тодоровић.

Међу особама старијим од 65 година у Србији, чак 40,7% је оних којима је потребна дуготрајна нега због тешкоћа у функционисању, а међу особама са инвалидитетом од 18 до 64 године још их је више – чак 64%. О њима брину углавном неформални неговатељи (90,5% њих за то не добија никакву надокнаду), а услуге које се остварују из јавног сектора или од приватних пружалаца услуга и цивилног друштва – минимално су заступљене.

Истраживање у оквиру ове студије, рађено на узорку од 650 особа старијих од 65 година и ОСИ од 18 до 64 године, говори да је старијим особама подршка најпотребнија у активностима одржавања домаћинства, плаћању рачуна и набавци, одласку код лекара, организовању поправки у стану, и то више женама него мушкарцима (изузев код припреме хране). Дуготрајна нега знатно је потребнија старијима од 75 година него онима од 65 до 74 године (47,7% наспрам 34,5%). Особама са инвалидитетом подршка је најпотребнија у одржавању домаћинства, одласку код лекара, обављању набавки и плаћању рачуна.

Готово свака десета особа која има потребе за неким обликом дуготрајне неге нема никакву подршку већ је принуђена да се сналази сама, и то је израженије у мањим градовима него у селима и великим градовима, показали су резултати истраживања међу испитаницима ове студије. Разлози су најчешће процена испитаника да још могу самостално да функционишу (ОСИ млађи од 65), недовољна информисаност о доступности услуга (особе старије од 65 година) и недостатак поверења. 

Неформални неговатељи су главни стуб неге, и то супружници и деца, при чему се мушкарци чешће ослањају на супругу (40,2% мушкараца наспрам 25,3% жена), а жене на подршку деце (48,8% жена наспрам 31% мушкараца). ОСИ од 18 до 64 године у готово половини случајева се ослањају на родитеље (46,2%).

Изразита већина (90,5%) испитаних који се у обављању дневних активности ослањају на подршку неформалних неговатеља не добија никакву накнаду од државе за туђу негу и помоћ, а свега у 23,3% случајева неформални неговатељи добијају неке стручне савете о пружању неге од одговарајућих организација и институција попут установа социјалне заштите, здравствене заштите или хуманитарних организација.

Препоруке које су произашле из студије кажу да би требало променити фрагментиран начин пружања услуга који подразумева одвојене системе здравствене и социјалне заштите и учинити га интегрисаним. Такође, да би требало повећати разноврсност услуга коришћењем иновативних решења и кроз употребу информационо-комуникационих технологија, да би требало повећати капацитет социјалне и здравствене заштите, пружити више подршке неформалним неговатељима, као и да би требало обратити више пажње на обезбеђивање дуготрајне неге у ванредним околностима (чему нас учи пандемија КОВИД-19).