Волонтер у Инфо центру Црвеног крста Србије била je и Зорана Аруновић (34), спортиста, најбољи женски стрелац Србије, освајач серија медаља на међународним такмичењима у дисциплини гађања из ваздушног пиштоља. Ведра девојка са Бановог брда лепо се уклопила међу волонтере Црвеног крста који на телефонским линијама пружају различите инфомације, храбре и теше све оне којима је потребна „чашица разговора“.

Црвени крст Србије је овај Инфо Центар оформио на почетку увођења ванредног стања у Републици Србији. У Србији у организацијама Црвеног крста у градовима и општинама формирано је још 112 оваквих инфо центара за прихосоцијалну подршку грађанима који су код куће. Волонтери и запослени у 151 организацији Црвеног крста широм земље до сада су, на различите начине, помогли, пре свега старије 53.741 особе.

„Први пут сам у Црвеном крсту, или сам била некада давно“ наставља Зорана. „Али сам зато редовни добровољни давлац крви. Крв дајем два пута годишње. Почела сам да дајем крв, јер сам се бојала игле. И сада ми је мало непријатно, нарочито пред крај давања, али сам свој страх савладала на овај начин. Знам колико је крв важна и тај осећај да некоме помажем ме је ослбодио страха.“

Девојка која погађа без задршке сваку мету, која рукује пиштољем боље од већине људи боји се игле? Чудно, али инспиративно, јер је страх победила челичном вољом. С таквом вољом остаје и код куће радећи свој кондициони тренинг.

„Сва такмичења и тренинзи су отказани, или померени за друге датуме. Кондицију одржавам у кућним условима и мислим да је подјенако важно остати код куће, као и одржати форму. Ово је борба на два фронта, са непознатим и са самим собом да издржимо изолацију.“

Уз смех и ћаскање са осталим волонтерима Црвеног крста схватамо да је Зорана данас разговарала телефоном са старијим госпођама, преносећи им своју ведрину и оптимизам. А јављао се и Филип, млађи човек, који је баш желео да поразговара са нашим најуспешнијим женским стрелцем.

„Моја мајка је пореклом из Вуковара и дошли смо овде када и све избеглице деведесетих. Она је знала за зграду Црвеног крста у Симиној и прихватни центар тих година. Тада су нам људи, занани и незнани помогли. Сада је на мене дошао ред.“

Обећала нам је да ће у Црвени крст Србије поново доћи, кад све ово прође. Можда и у оквиру „Ноћи музеја“ у мају месецу у Спомен собу Црвеног крста Србије која ће бити обухваћена овом манифестацијом. До тада верујемо да и овога пута Зорана погађа право у мету - остаје код куће.

https://media.ifrc.org/ifrc/where-we-work/europe-and-central-asia/