Црвени крст Србије у сарадњи са Повереницом за заштиту равноправности обележава 15. јун – Међународни дана борбе против насиља над старијима. Овај датум се у свету обележава од 2006. године, а у Србији на иницијативу и у организацији Црвеног крста Србије од 2007.године. Централна тема данашњег дана је родно засновано насиље у старијем добу. Овој теми била је посвећена конференција „Затварање круга: решавање родно заснованог насиља у старијем животном добу – одговори засновани на јавним политикама, законима и доказима“, што је и слоган обележавања Међународног дана борбе против насиља над старијима.

На конференцији су учествовале Наташа Тодоровић, Црвени крст Србије, ИНПЕА представник за Европу, Бранкица Јанковић, Повереница за заштиту равноправности, Борка Јеремић, шефица канцеларије Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) у Србији и Сандра Перић, директорка Коморе за Социјалну заштиту.

Тодоровић је представила истраживање у коме је учествовао Црвени крст Србије и које се бавило родно заснованим насиљем у региону (уз земље региона, биле су укључене Молдавија и Украјина). Она је навела да има више разлога зашто је овогодишњи фокус на женама. Оне живе дуже, често у лошијем здрављу, у већем сиромаштву и неретко су неформални неговатељи. Резултати говоре, истакла је Тодоровић, како је више од половине старијих жена у региону искусило неки облик родно заснованог насиља током живота.

Контролисање, злостављање, уцењивање, економски засновано насиље од стране интимног партнера најчешћи су облици психичког насиља, а последице су анксиозност, потешкоће у спавању, губитак самопоуздања, депресија, напади панике, рекла је Тодоровић и истакла да је на другом месту у Србији депресија. Она је указала и на последице најтежег инцидента физичког насиља у интимном партнерству. То су, према њеним речима, најчешће модрице и огреботине, затим унутрашње повреде, ране, уганућа, опекотине, потрес мозга, сломљене кости или зуби, побачај.  Међу значајним факторима ризика су инвалидитет, економска зависност, као и патријархалне норме и вредности, али и присилни и рани бракови, а да насиље у партнерском односу чешће трпе жене које су као девојчице искусиле насиље. Починиоци ванпартнерског насиља су, каже Тодоровић, чешćе жени блиске особе, као што су пријатељи, познаници, комшије или рођаци и чланови породице, а не непознате особе. Подаци говоре И да се жене неретко одлучују да о насиљу које трпе не говоре. Зато је, према речима Наташе Тодоровић, потребно да се промене постојеćи прописи који се односе на насиље у породици. Старије жене требало би да буду препознате као ризична група. Такође, непоходно је да се целокупно друштво сензитивише и едукује како би адекватно одговорило на овај друштвени проблем.

Јанковић је рекла да је у Србији превише фокусирања на економски развој док се занемарују важне теме, те да би се требало вратити животу. Она је скренула пажњу на то да родно засновано насиље погађа жене током целокупног животног циклуса, чему доприносе патријархални обрасци и низ социоекономских фактора као што је сиромаштво или ејџизам. Повереница је похвалила то што се повећава број пријављеног насиља што, притом, не значи да га је данас више, али да би требало направити студије које у компаративном оквиру осветљавају проблем насиља кроз време. Подсетила је на то да старије жене не желе да причају о насиљу што је умногоме последица патријархалног контекста и одгоја. Јанковић је указала на то да се у нашој земљи о овој теми размишља те да то показује и податак да је Србија била међу првих осам држава која је ратификовала Истамбулску конвенцију из 2013. Ипак, закључила је да још пуно посла има, нарочито на пољу превенције која је у најужој вези са едукацијом те да се морамо посветити томе да демонтирамо стереотипе јер су они основ дискриминације чији крајњи исход може бити насиље. Такође, да би требало радити на томе да се што пре приступити креирању новог стратешког документа о старењу. „Образовање, социјална и здравствена заштита витално су важни сервиси и на њима би требало да буде акценат“, нагласила је повереница.

Јеремић је поновила да се насиље над старима ретко пријављује, да је злостављање старих често скривено, а да се начелно старење у нашој земљи посматра кроз негативну призму. Међутим, тиме се, према њеним речима, заменарују оне вредности које би старије особе могле да дају заједници. Она је указала на то да је анализа података добијених из пописа становништва показала да је удео старијих особа од 65 година у популацији порастао са 17,4 % на 22,1% у последњих десет година, а да је такође повећана и просечна старост становништва за једну и по годину и сада она износи 43,8 година. Јеремић је посебну пажњу посветила проблему усамљености и друштвене изолације. Истраживање о овој теми показало је да се две трећине старијих људи у Србији осећа усамљено, а најусамљеније су жене које живе у руралним подручјима саме.

Директорка Коморе за Социјалну заштиту Сандра Перић обратила је пажњу на то да се у нашој средини велика пажње посвећује деци а да се проблему насиља над старијима често не придаје важност као и особама са инвалидитетом, те да би то требало исправити. Она је казала да би требало када је реч о насиљу над старима у разговор укључити и насиље које се дешава у установама и које често може бити ненамерно, као последица недовољне едукованости неговатеља. Као један од проблема она је истакла и ситуацију у којој се тек по пријему у установу могу видети последице насиља над штићеником. Ипак, навела је Перић, поред последица физичког насиља које могу бити видљиве, неопходно је детаљније се позабавити проблемом занемаривања, које је такође вид насиља, међутим због кога се ретко покрећу поступци заштите, иако за то постоје законски основи. Неретко је случај да се види особа која је неухрањена, дехидрирана, да живи у нехигијенским условима и без прихода, а да има децу која на њу не обраћају пажњу. Код физичког насиља, учесници у систему су много отворенији да проблем поставе у законске оквире. Перић је као важну поставила и тему фемицида и истакла да на годишњем нивоу жене изнад 65 година чине 20 посто жртава.

У Србији је 16% старијих жена старости од 65 до 74 године доживело неки облик насиља након навршене 65. године живота. Овај вид насиља је прикривен, а његове жртве се ретко одлучују да га пријаве..

Према подацима СЗО:

Приближно 1 од 6 особа старијих од 60 година доживела је неки облик злостављања у заједници током прошле године.

Стопе злостављања старијих особа су високе у установама као што су домови за старе и установе за дуготрајну негу, са 2 од 3 члана особља који признају да су починили злостављање у протеклој години.

Једна од седам старијих жена, односно преко 68 милиона старијих жена широм света доживело је неки облик насиља, а ова врста насиља ипак није добила исту јавноздравствену пажњу као и други облици насиља или чак исту пажњу у оквиру постојеćе превенције насиља над женама.