Прихватни центар за мигранте у Суботици, на свега неколико километара од границе – а ипак тако далеко.То је свакодневица 51 мигранта из Авганистана, Ирака,  Ирана  и  Сирије. Углавном су ту породице, а међу њима  и деца која су недавно овде рођена и она коју су своју прву годину живота провела у Војвођанској равници.

Данас на уласку у центар необичан призор. Група акробата, кловнова и забаљача из Шпаније увежбава свој наступ за децу мигранте. Свирају, певају, намештају справе и мењају костиме. Шаренило боја наспрам једнобoјне стварности деце миграната. Осећа се трема извођача да ли ће их деца схватити, прихватити и да ли ће им измамити који осмех.

Црвени крст Субитице поново је ту с оброцима. Као и свакога дана тачно у минут три пута дневно. Нема пуно чекања, свако већ зна шта му је чинити. Брзо се подели оброк, глава породице обично понесе за своје укућане  и повуче се у своје парче собе да оброк сачува и подели с породицом кад падне ноћ. Рамазан траје и углавном га овде  мигранти поштују.

Шеснаестогодишњи Авганистанац Ахмеди Шукрула је ту са мајком  Кандигул (46 година). Храну од Црвеног крста једе редовно, али ипак више воли када мајка нешто спреми. Он је ту са оцем, братом и сестром. Друга сестра је са породицом у Кикинди. Два брата су већ у Француској и један је већ пронашао посао. Собу ова породица дели са земљацима, породицом која има троје деце.Рахима Ноурузи (33 године) родила је сина пре годину дана док су боравили у Адашевцима. Ове две породице су постале нераздвојни пријатељи у мигрантској муци.

И свако од ових житеља центра има своју причу и неиспричану тугу. Понекад их неко и саслуша, разуме или се бар чини да разуме. Оно што они не могу да разумеју зашто толико дуго чекају да се за њих граница отвори.

Једна породица је данас имала среће, прећи ће границу сутра. Поздрављају се са људима из Црвеног крста. Осмеси и стисак руке, искрене жеље с обе  стране да их срећа прати. И то је тај трачак наде који свако од миграната пригрли и чека, свој срећан број.