Пре више од 20 година око Светог Николе кретали су конвоји аутобуса пуни деце ка Грчкој. Црвени крст Србије заједно са Грчким Црвеним крстом организовао је опоравак деце која су у рату изгубила родитеље, деце избеглица и деце из социјално најугроженијих породица узраста од 8 до 16 година. Ова прича о дечаку из Параћина подсећање је на то време. Фотографије је брижно чувао Никола и ми их сада користимо. На њима је он са „својом“ грчком породицом.

Свакога дана мељу нас започете обавезе. Гомила папира, скупљање података и трка с временом. Увек нам недостаје један дан пред испит, два дана до седнице, пет минута сна пред јутарње буђење. И тако годинама. Понекад свакодневица учини да заборавимо шта је грејало и покретало, сећања полако бледе, нестају ликови и догађаји под гомилом наталожених папира.

А онда се деси неки позив или порука која нас погоди право у срце и сви рокови постају неважни. Никола Крстић из Параћина, дечак с бригама одраслих, пре скоро 20 година био је једно од 18.000 деце које је Црвени крст Србије водио на опоравак у грчке породице. И то је стварно био опоравак, а не само одмор. Грци су нашу децу прихватали као своју, волели их и чували, лечили од туге, враћали им осмех на лица. Та чудесна „болница“, програм боравка деце у грчким породицама, трајала је од 1993. до 2011. године. Овакав програм, где су деца којима је рат покварио детињство, боравила у грчким породицама организовали су Грчки Црвени крст и Црвени крст Србије. Ретко да се било ко у Међународном покрету осмелио да изведе овакав програм, јер је он тежак за реализаторе, а диван за децу и породице. Сада се тог подвига присећамо да се не заборави и не занемари. Више пута смо се питали шта је то програм одржало свих тих година до пунолетства. Прецизан одговор не посотоји, али то може бити само љубав свих оних који су у њему учествовали.

Никола је, као и велики број друге деце, дуго био у контакту са „својим Грцима“ који и даље живе у атинској општини Неа Фалиро. Али, у једном моменту тај контакт се прекида, а он свих тих година жели да их пронађе. Верујем да се и они често сећају Николе уз питање „где ли је он сада?“.

И ту нагомилани канцеларијски папири добише један дубљи смисао. Требало је по штурим информацијама пронаћи једно име, једне породице која није заборављена. Никола жели да их после 17 година позове на крштење своје кћери. Где ћеш већи разлог да преврнеш небо и земљу и да пронађеш, макар и нејасни траг!?

Грчких имена и имена наше деце на хиљаде, прашњавих фасцикли у недоглед. Али као и увек: јако осећање нас води и убрзава. Склопише се коцкице, појави се име и стари број телефона породице која је угостила Николу за Божић 2001. године. Сетих се да су у Атини једном давно мењали све бројеве. Ту ми падоше на памет колеге из Грчког Црвеног крста, а ко други? Они знају. Познати гласови колега са друге стране и њихова радост помогле су нам да и ову препреку савладамо, заједнички, не признајући границе.

Породица „нашег Николе“ није могла да верује да су се њихове жеље и надања оствариле. Никола их се сећа, као и они њега. И ко каже да велике љубави не постоје? Ово је једна од таквих прича.

Никола је написао свој део и послао нам је слика као дете и како сада изгледа. Написао је:

“Моје име је Никола Крстић, рођен сам у Параћину 24.04.1992.године. Основну школу завршио сам у Параћину, а средњу у Ћуприји. Факултет политичких наука, образовни профил међународна политика, дипломирао сам 2016.године.

Син сам палог борца Жарка Крстића који је дао живот за своју отаџбину у НАТО агресији 1999. године на Космету. Тога дана, мој живот и живот моје породице се из корена променио. Схватили смо да је породица нешто највредније, да је треба чувати, борити се за њу те да је јединство и слога основа и стуб породице. У духу тих вредности сам васпитан чувајући успомену на свог покојног оца. Велику захвалност за личност и карактер који сам изградио дугујем својој мајци која је мене и мог брата сама очувала. Предано и грчевито се борила да брат и ја постанемо поштени и вредни људи који ће сутрадан дати прави пример својој деци и средини у којој живе. Како је време пролазило бол и недостатак је био све већи: мој полазак у школу, матура, пунолетство, завршен факултет, оснивање породице и рођење моје ћерке Хелене која је у наш дом донела велику радост и срећу.

Поред много тешких тренутака који су ме кроз живот пратили, издвојио бих један леп период у мом животу који ћу вечно памтити. Наиме, Црвени Крст Србије је после ратних дејстава покренуо програм који је омогућио деци палих бораца да посете Грчку, те буду смештена код породица које се баве хуманитарним радом. Један од њих сам био и ја, мали дечкић са непуних десет година. Нисам знао где тачно идем, који је то пут и где ћу бити смештен. Био сам збуњен чим сам стигао, међутим када сам их видео, њихов осмех на лицу, њихов загрљај и топлину коју сам осетио знао сам да ћу бити сигуран са њима. Били су то Ники, Азарија и мали Орестис који је тада имао 4 година. Тих двадесетак дана које сам провео у Атини су на мене оставиле велики печат и неизбрисив траг. То је породица која ме није подвајала, која ме је чувала и која је приуштила све што сам пожелео у том тренутку. У тим тешким моментима били су ми подршка, ослонац и могу слободно рећи моја породица. Оно чега се сећам када сам кренуо јесте да сам био јако тужан што морам да их напустим, све до следеће године када смо породично дошли у Атину. Били су то моменти које ћу вечно памтити и чувати у сећању. 

Све до 2006. године смо били у контакту и од тада се нисмо видели и чули. Покушавао сам на све могуће начине да дођем до њих али безуспешно. Чуо сам да су се преселили, да су променили број телефона и све је остало на томе. Прошло је 13 година када смо се последњи пут чули и 17 година када смо се последњи пут видели. Свих тих година питао сам се где су и да ли су добро те сам одлучио да их потражим. Разлог због ког сам желео да их нађем јесте мој позив да дођу и буду самном када будем крстио своју ћерку Хелену. Обратио сам се Црвеном Крсту Параћин, секретару Слободану Ђорђевићу који је са одушевљењем и снажном вољом прихватио да ми помогне. Са нестрпљењем сам очекивао његов позив надајући се позитивном исходу. Све је трајало врло кратко и после само неколико дана успели су да их лоцирају. Мојој срећи није било краја. Разменили смо бројеве телефона и практично већ седам месеци смо у контакту. Немогућност да дођу у Србији због смртног случаја у породици ме је растужила. Оно чему се надам јесте да их поново видим, да их загрлим и захвалим им се на свему што су учинили за мене.

Најискреније се захваљујем на помоћи, професионализму, одговорности и брзој реакцији поводом мог захтева за проналазак породице.”

Верујем да ће се поновни сусрет дестити ускоро-јер не може другачије.

Слађана Димић

Црвени крст Србије

Координатор боравка деце у Грчким продицама од 1993. до 2011. године