У години када нам је вирус COVID-19 ограничио живот, унео нам страх и низвесност почели смо да се присећамо лепих тенутака уз прошлости.Тако и ово пролеће и лето допринело је зближавању породице, комшија, младих и старијих, враћање на скоро заборављене људске вредности.

Још једном је мој радни дан у канцеларији добио нову боју када сам примила поруку од девојчице која је сада успешна девојка, а која тражи своју грчку породицу чији је била гост пре 16 година. У моменту када нам је Грчка даља него икада, отворило се море папира и фасцикли са именима деце и породица, шуштећи као море при заласку Сунца. Бескрај листа подестио ме је на морску пучину, а ја сам тражила ту кап наде да ћу препознати име породице и пронаћи број телефона. Жеља Милице да се поново чује и види са госпођом која ју је угостила, а чијег се ни имена није јасно сећала препливала је све буре и ветрове. Из дубина се појавило име, адреса, телефон... Све се сложило у некој космичкој одређености.

Госпођа Мери из Атине није могла да верује да се Милица још увек сећа њених загрљаја. Брзо сам обавестила Милицу и све остало иде својим током. Срећна сам што програм боравка деце који је трајао 18 година и окупио око 18.000 деце и породица још увек траје у њиховим срцима. Време ту ништа није покварило, само ће садашњи сусрети имати један дубљи смисао. Разговор са госпођом Мери завршен је речима „Добро се добрим враћа“. А даље Милица прича своју причу.

Моје име је Милица Јовановић. Рођена сам у Београду, у Србији, године када је моја земља пролазила кроз, касније ће се показати, тек почетак једног тешког периода, 1989.

Једна сам од срећне деце која су расла окружена љубављу и сигурношћу, у породици чији су сви чланови, тешком муком током кризних година успели да опстану и сачувају своје животе. Године мог одрастања између осталог обележене су инфлацијама, економским кризама и ратом 1999. године, који нико није очекивао и није веровао да ће до тога доћи. Познајем многе људе, своје вршњаке који су много теже поднели ратне године и били суочени са страдањима, са којима ни једно дете не треба да буде суочено - и сама се сећам страха из тог периода.

Ипак, у свему лошем у животу, увек постоји и нешто добро, нада у боље сутра коју углавном инспирише и љубав и преданост добрих људи, који решени да оставе свој печат у тешком времену, покушавају на свој сопствен начин да допринесу друштву и том “бољем сутра”.

Само неки од таквих преданих и вредних људи у мом случају су моја тадашња учитељица Весна Остојић и госпођа Слађана Димић, координатор боравка деце у Грчким породицама од 1993. до 2011. године. Овај програм, намењен је деци из Србије како би се некако опоравили и разведрили тако што би неко време, углавном за велике празнике, боравили у Грчким породицама које су се несебично бринуле о тој истој деци коју први пут виде као да су њихова, стварајући тако нераскидиве везе пријатељства и љубави које ће трајати заувек.

Године 2004. у аутобусу који је кретао пут Атине, међу децом која су била послата, била сам и ја. Путујући упознала сам много деце, дивне деце, насмејане и вредне са разним причама, са пријатељским породицама у Грчкој које их чекају раширених руку. Неке су биле из Атине, неке из Солуна, са Халкидикија или из Волоса, Ларисе.. Моја породица је била у Атини, у насељу Виронас. И данас се живописно сећам неких детаља мог боравка од двадесет дана у кући госпође Мери Кади. Била сам већ велико дете од четрнаест година, и то је био први пут да одлазим у иностранство. Помало уплашена, не знајући шта ме очекује, изашла сам из аутобуса, а Мари ме је чекала насмејана, већ сам била виша од ње, али она ме је одмах привила у чврст загрљај. Од тог тренутка мој страх и неизвесност су нестали и ја сам са њом провела предиван Ускрс. Причале смо свака о својим породицама. Њен муж је био недавно преминуо, па ми је причала о њему и показивала слике свих места на којима су били јер је он био капетан. Имали су два сина, одрасла, свако је живео самостално али су нам се и они придружили како бисмо заједно славили Ускрс. У њеном стану, имала сам своју малу собицу и своје купатилце, уређено у девојачком стилу, са малим секретарским столом И креветом са прекривачем са дезеном ружа. Била сам помало стидљива и нисам желела да сметам али сам и поред тога са Мари успела да остварим блиско пријатељство. Водила ме је на Акропољ, на Ликавитос, у шетње Колонакијем И Монастиракијем. Гледала сам богатство и раскош тог града и било ми је незамисливо драго што сам ту. На дан повратка у Београд обе смо плакале на станици, нисмо знале да ли ћемо се опет видети. Њој су остале слике и успомене на једну девојчицу из Београда, а мени успомене за цео живот на доброту једне породице И моје брижне Мери које препричавам И дан данас, као што сам и тада мојој породици препричавала, а они су били срећни и поносни што сам успела да проживим један такав период у престоници Грчке.

Само 7 година касније, после завршеног факултета, добила сам своје звање Специалистички Инжењер Архитектуре и прилику да преко лета радим у туристичкој агенцији у Грчкој. Прва дестинација на којој сам радила била је Парга, Превеза. Од 2011. остајем у Грчкој да радим и живим. У Солуну сам завршила Мастер, Менаџмент у Хотелијерству и Туризму, наставила да радим и живим у Солуну, упознала много људи и остварила још пар правих пријатељстава са Грцима. Заљубила сам се у једног Грка са којим делим и добро и зло, а моја љубав према Грчкој и захвалност њеном народу пратиће ме заувек.

Живот нас је некако у својој брзини одвојио, мене и Мари. Нисам је чула ни видела, нити знала шта је са њом наредних 16 година. Увек сам замишљала да ћу је срести док шетам Атином и да ћу је загрлити и захвалити јој, сада као одрасла тридесетједногодишња жена. Нисам успела да је нађем сама, чак ни уз помоћ напредне технологије и свих медија попут Фацебоок-а, Инстаграм-а, Тwиттер-а…

Све док се нисам обратила поново Црвеном Крсту Србије и за један дан, госпођа Слађана Димић јавила ми је Мерин контакт. Пронашла ју је. Позвала сам је и плакале смо заједно. Сећа се и она мене и ја ње. Сада се нећемо изгубити. После добрих сат времена на телефону обећале смо једна другој да ћемо се ускоро опет видети. Планирам скорије путовање у Атину, да је изненадим. Она сада има троје унучади и једва чекам да их упознам.

И цела моја породица и ја бићемо заувек захвални учитељици Весни Остојић, која је увек била више од учитеља својим ђацима, учила нас је не само историји, математици, географији, већ и правим, људским вредностима, научила нас је да будемо поносни на оно што смо и да ценимо друге. Дала нам је своје време, љубав и подршку и остала је наш пријатељ много после нашег школског растанка. Дивној Слађани Димић која је организовала и спроводила у дело овај програм толики низ година и тако и не знајући променила животе многе деце, сада вец одраслих људи, на боље. Дала им је прозор у свет када се чинило да су сва врата затворена.

Наравно, и ја сада, на свој начин, помажем да се пријатељске везе моје дивне Србије и Грчке одржавају и јачају. Преко свог посла у туризму, успевам да промовишем на најлепши начин и Србију и Грчку.

Бескрајно сам захвална за помоћ да упознам, а потом и пронађем Грчку породицу која ме је угостила те 2004. Са зељом да сва деца на овом свету одрасту сигурно И безбрижно у добре и хумане људе, пишем ово сећање на неко прошло време. Нека нам оно буде лекција и инспирација ка даљим племенитим делима.