Старија волонтерка Црвеног крста Србије, Мирослава Матић позвана је од стране Уједињених нација и НВО Комитета за старење при Уједињеним нацијама у Њујорку да учествује на 28. обележавању Међународног дана старијих особа 2018. године, 4. октобра у Уједињеним нацијама у Њујорку и тамо о људским правима старијих и непходности усвајања Нове конвенције УН о правима старијих. Овогодишња тема Међународног дана старијих је „Ми смо шампиони: слављење људских права старијих особа“ а испод је скраћена верзија говора који је Мирослава Матић одржала овом приликом:

“Моје име је Мирослава Матић и ја сам волонтерка Црвеног крста Србије, а овде сам по други пут. Први пут када сам била позвана да говорим у Уједињеним нацијама у оквиру десетог састанка Отворене радне групе за старење, сматрала сам да је то чудо, нешто што се дешава једном у животу, захваљујући случајности. Сада, пак, морам да кажем да сам изузетно почаствована овим позивом, и да захваљујући организацији ХелпАге Интернатионал имам прилику да поново представљам Црвени крст Србије. По професији сам наставница енглеског језика у пензији а у децембру ћу прославити педесет година предавања овог језика.

Такође, поносим се чињеницом да сам старија од Универзалне декларације о људским правима а да сам и даље активна. Ово је управо оно на шта желим да се усредсредим у свом обраћању: неопходност да се буде активан у старијем животном добу. Хајде да ми учинимо све што можемо за себе, а можда ће то помоћи и другима.

Припадам генерацији рођеној одмах после Другог светског рата у земљи тешко разореној током ратовања и у тим првим послератним годинама становништво се трудило да земљу изгради и створи услове за рад. Биле су нам потребне фабрике, куће, школе, болнице, друмови… У таквим околностима ми нисмо много размишљали о концепту људских права – били смо усредсређени на преживљавање. У сваком случају имали смо право на рад, право на образовање, имали смо здравствену заштиту, имали смо право гласа без обзира на пол. Моја генерација је са поносом говорила да смо ми прва генерација без рата. Верујем да је Универзална декларација о људским правима подигла људску свест и допринела општој борби за толеранцију и мир. Старије особе учествују у овој борби, чиме живе испуњенијим и срећнијим животима.”

Универзална декларација о људским правима усвојена је 1948. године, две године након мог рођења. Заједно смо расле и остариле. Када сам ја расла, држава у којој сам живела се, после Другог светског рата, трудила да развије друштво једнакости за грађане оба пола, мада са променљивим успехом. Друштво које је изграђено било је у хармонији са принципима Универзалне декларације и са другим модерним вредностима, мада то можда није било видљиво у свакодневном животу. Током година је приступ заснован на људским правима постајао све важнији а променљива природа људских права показала нам је да Универзалну декларацију треба проширити. Па је дошло до усвајања Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације над женама, због свих посебних изазова са којима се ове групе суочавају. У овом смислу можемо видети сличности између ових процеса и процеса заговарања за Нову конвенцију Уједињених нација о правима старијих особа како би се уклониле препреке у остваривању права на које старије особе наилазе свуда у свету.

Организатори су се захвалили Црвеном крсту Србије и организацији HelpAge International на њиховој помоћи у организацији доласка и учествовања Мирославе Матић на овом догађају.