Кампања Црвеног крста Србије - “Живот у тојим рукама”
Промотер кампање Асмир Колашинац: У свему што радим, мој циљ је победа
Његове груди и даље сијају златом, јер испод дреса Србије он носи срце које краси хуманост. Асмир Колашинац, најпознатији Сјеничанин и светски рекордер у бацању кугле за ветеране, вишегодишњи носилац титуле најбољег српског атлетичара освојио је злато на управо завршеном Националном дворанском првенству у атлетици и спрема се за Светско дворанско првенство у Београду у марту. Накратко смо прекинули врло захтеван тренинг како бисмо заједно са вама завирили у Асмирову спремност за такмичење и његове планове након првенства. „Још једно велико првенство и пензија“, рекао је Колашинац пре годину дана, да ли је остао при тој одлуци, да ли се тако отвара шири терен за његове хуманитарне активности, да ли је научио како да помогне некоме чије је срце стало, питали смо га.
За нама је Национално првенство, како сте задовољни резултатом од 20,73 метра?
Задовољан сам, било је врло добро. Постигао сам резултат који ме у овом тренутку ставља на шесто место у свету. Сада ми предстоји озбиљан рад. Желим да пребацим 21 метар, за то се спремам.
Пред нама је Светско првенство, како теку припреме, чему се надате? Својевремено сте изјавили да се Ваша обећања испуњавају, хоћете ли да обећате нешто сад?
Мој циљ је увек била победа у свим активностима којим се посветим. Прошлу годину закључио сам са најбољим резултатом на свету у том тренутку, нема разлога да попустим у амбицијама. Могу да обећам да ћу дати све од себе да се попнем на трон и месеце напорног тренирања овенчам медаљом. Пажљиво сам се спремао и за национално првенство, сад се фокусирам на светско у марту, постепено појачавам тренинге и мислим да сам у одличној форми, правој форми за победу.
Како је утицала пандемија на Вас, кондицију, тренинге? Рекли сте да ћемо тек у наредном периоду осетити последице короне на спорт.
На све нас је утицала пандемија, ја сам два пута имао корону, а након болести, дуго ми је требало да се вратим на онај ниво тренинга на који сам навикао. Међутим, није само овај лични ниво трпео због ковида. На глобалном плану, мислим на спорт, такође се виде последице пандемије. Слабије је интересовање за спорт, мање је нових младих заинтересованих да се баве фудбалом, кошарком, одбојком. Спорт је постао споредна тема. То неминовно значи и мање спонзора, што додатно ослабљује интересовање.
Прошле године након Олимпијских игара рекли сте да су то последње Олимпијске игре за Вас. „Још једно велико такмичење и пензија“, изјавили сте тад, да ли остаје при томе?
Пред велико првенство није добро размишљати о пензији, може да ослаби ентузијазам и одвуче енергију. Мислићу о томе касније.
Кад освојите медаљу у марту?
Да, тада, а можда ни тада. Кад се такмичим и кад тренирам свим срцем то чиним, дајем се у потпуности, улажем целог себе. Нема места за размишљање ни о чему другом до о најбољем резултату. Максимално се трудим да све радим како треба, да се довољно одмарам, дозирам напор и бринем се о здрављу, чувам себе. Видите шта се све дешава на теренима, некад се најздравији спортисти само сруше, о томе морамо да поведемо рачуна.
Тако долазимо до важне теме. Постали сте промотер кампање “Живот у твојим рукама” Црвеног крста Србије. Шта Вас је подстакло да се укључите у ту акцију?
Професор Драган Радовановић, са којим имам одличну сарадњу и у чије стручне савете имам потпуно поверење, упутио ме је о чему се ради и на шта се кампања односи. Нисам имао никакву дилему, одмах сам одлучио да се придружим тиму Црвеног крста. Кампања промовише како да помогнемо особи са наглим срчаним застојем кад је болница далеко и док чекамо Хитну помоћ. Стручни тим Црвеног крста Србије врши обуке о мерама оживљавања и показује све кораке које треба да предузмемо. Никад не знате кад то може да се деси и коме. Имали смо прилике да видимо како неко у сред утакмице само падне. То су језиве сцене.
Да ли сте имали прилике да присуствујете сличном догађају на терену?
Срећом, не много пута. Сећам се, рецимо, у средњој школи се догодило да је један момак због повреде престао да дише. Био је то ужасан тренутак, нисмо знали шта да радимо. Добро је све испало зато што је у близини био доктор који је одмах дотрчао и помогао момку. Такве се сцене никада не заборављају. Зато сам од свег срца прихватио да промовишем ову кампању.
Међутим, нисте само промотер, Ви сте завршили обуку па сад можете и сами да помогнете ако затреба, зар не?
Да, треба бити спреман на најгоре, а надати се најбољем, тако се каже. Мислим да што више људи треба да научи основне технике оживљавања. То се научи за двадесетак минута, није тешко, а злата је вредно. Тако стварно можемо да спасемо живот некоме. Желео сам да научим и ја како да помогнем.
Одлично сте оцењени након обуке, тако каже стручни тим Црвеног крста Србије?
Зато што смо имали одличне професоре, и ми смо добро савладали лекцију. Мени је много значило то искуство. Пре обуке, да сам се случајно нашао у таквој ситуацији, вероватно бих се збунио и изгубио драгоцене секунде, а можда и минуте. Сада тачно знам како да поступим, не бих паничио јер сам сад припремљен.
Учили сте и како да користите дефибрилатор. Како Вам изгледа рад са тим апаратом?
Врло је једноставно. Само налепите електроде, укључите дугме и пратите инструкције.
Дакле, заиста то може свако?
Да, то може свако и сви би требало да науче како.
То није једини хуманитарни пројекат у који сте уључени. Придружили сте се пројекту Наташе Ковачевић „Да сва деца скачу“ чији је циљ да се деци која су услед повреде остала без ноге помогне да добију динамичке протезе?
Јако сам желео да помогнем. Не можете да схватите колико је деце којој је потребна оваква помоћ. Ми ту децу не примећујемо. Ганула ме је цела акција и морам да кажем да ме није покренула само да јој се прикључим. Некад кад ми због слабијег резултата опадне мотивација, сетим се Наташе и те деце, кроз шта су они прошли и како остају усправни, и то ми даје нову снагу, као да ме покрене.
Као што Ви покренете срце ономе коме нагло стане?
Да, добијем нови талас енергије, као да ми се удахне нови живот. На разне начине живот је стварно у нашим рукама, о томе морамо да мислимо и на томе да радимо заједно.